decembar 08, 2019

Login to your account

Username *
Password *
Remember Me

Kada, koliko često i koliko burno će se inaćenje, bes, negativizam, pojavljivati kod vašeg deteta, uveliko zavisi od njegovog karaktera ali i od vašeg stava.

Agresivnost je deo ljudske prirode i, u većoj ili manjoj meri, posedujemo je svi. Tako je i za svako dete karakteristično (bilo ono sklono napadima besa ili ne), da oseća određenu agresiju.

Već u uzrastu od dvanaest meseci se mogu uočiti prvi znaci agresije, da bi se sa četiri godine ovakvo ponašanje već stabilizovalo kao crta ličnosti. Kada, koliko često i koliko burno će se inaćenje, bes, negativizam, pojavljivati kod vašeg deteta, uveliko zavisi od njegovog karaktera ali i od vašeg stava.

Agresija,napadi besa i inaćenja kod dece mogu se javiti iz više razloga:

1. Nagomilane emocije

Kada se spomene agresivnost, najčešće se pomišlja na nekontrolisane izlive fizičkog besa. Međutim, agresivna dečja ponašanja su i tužakanje, ogovaranje, diskriminacija...

Osim toga, možemo biti agresivni i u mislima, rečima i delima, prema sebi ili drugima, svesno ili nesvesno. Za decu predškolskog uzrasta je karakteristično da bes može biti izazvan brojnim emocijama kao što su usamljenost, bespomoćnost, strah, povređenost... sa kojima dete ne uspeva da se izbori. Takođe, fizičko nasilje se javlja i kao nemogućnost da dete rečima razreši svoj problem, jer još uvek nije verbalno vešto.

Vaš izbor: Predložite detetu da, kada se nađe u situaciji koja u njemu izaziva bes, pokuša da najpre izbroji do 10. Biće mu teško da se ovih sugestija seti u nekom, za njega kritičnom trenutku, ali će vaše uporno ponavljanje i podsećanje doneti rezultate.

Jastuk za udaranje. Izdvojte jedan jastuk i proglasite ga vašim porodičnim džakom za udaranje, ili pak odredite to kao detetov lični jastuk ukoliko ono jedino u vašoj porodici ima potrebu za ovakvim pražnjenjem.

Igrajte se besa. U igrama sa detetom postavite vaše svakodnevne situacije u kojima dete besni. Na primer: "Sada ćemo malo da se igramo kupovine, ti si mama i hoćeš kući, a ja sam dete i hoću da ostanem u parku, odmah, hoću sada, odmah, aaaaaaaaaaa!" Imitirajte dete, promenite glas, uložite napor da ga iznervirate onoliko koliko ono obično iznervira vas. Uvek koristite realne situacije iz vaše svakodnevice.

2. Pridobijanje pažnje

Jedan od razloga za agresiju je i pokušaj pridobijanja roditeljske pažnje. Kada dete shvati da njegovi ispadi u ponašanju primoravaju roditelje na reakciju (na primer, počnu više vremena da provode sa njim, postavljaju nova pravila ponašanja, pokazuju veće interesovanje za detetov unutrašnji svet...), ono nastavlja da pridobija njihovu pažnju, makar i na ovaj negativan način. U očima deteta i to je bolje nego da pažnja ne postoji uopšte.

Vaš izbor: Uvek imate izbor kako ćete na neko dečje ponašanje vi da odreagujete. Ali, ponekad najlakši izbor snosi najveće posledice. Na primer, kada vaše dete u samoposluzi urla od besa jer hoće baš određenu čokoladu koju vi ne želite da kupite, koji su vaši izbori?

Kupite čokoladu. U tom trenutku pozitivni aspekti ovakvog vašeg izbora su: dete prestaje da viče, smiruje se, niko vas ne posmatra sa sažaljenjem, i sve se završava relativno mirno. Negativni aspekti ovog vašeg izbora su: dete spoznaje da sa vama može manipulisati, pronašlo je način ispunjenja svojih želja i ubuduće vaš autoritet se opasno poljuljao... Odnosno, kada mu jednom "upali", i u sledećoj sličnoj situaciji postupiće na isti način.

Ne kupite čokoladu. Sada rizikujete da napad besa potraje, i da vaši živci budu sasvim blizu "pucanja". Pozitivno je što će dete shvatiti da postoje granice ponašanja koje vi ne dozvoljavate, da vi niste ravnopravni i da ste u određenim prilikama vi uporniji od njega.

Objasnite. Izbor je i da prilikom besa vi čučnete do njegovog nivoa (da budete u istoj visini) i kažete mu: "O ovome ćemo razgovarati kada stignemo kući. Možemo se o svemu dogovoriti ali u ovom trenutku ne mogu (ne želim, nemam novca, imamo kući već jednu čokoladu... ) da kupim to što ti želiš..." Uverite ga da se neka vaša odluka neće promeniti samo zato što on plače ili stalno nešto traži.

Nečinjenje je, takođe, činjenje. Kada ignorišete napade besa svog deteta, na prvi pogled može izgledati da ne činite ništa. Međutim, to je često najviše što možete da učinite, i upravo ono što je za dete najbolje. Ovim 2nečinjenjem" vi mu poručujete da neko njegovo ponašanje nije prihvatljivo. Za dete predškolskog uzrasta, kada su napadi besa i najizraženiji, vaše ignorisanje predstavlja veliku kaznu. Dete tada ne dobija pažnju koju želi da privuče, a bol koji zbog toga oseća će upamtiti. Zato što ne želi da ga ponovi, nesvesno će u sledećim sličnim situacijama potražiti sopstveno drugačije ponašanje.

3. Nepostojanje granica

Detetu su potrebne jasne granice o tome koje je ponašanje dozvoljeno, a koje ne. Kada toga nije svesno, ono lako postaje razdražljivo, jer veruje da mu je sve dopušteno. Zato, u prvoj prilici (najčešće je to vršnjačko okruženje) gde njegova reč nije zakon, ono postaje agresivno. Tada se javlja i prva frustracija, jer dete ne razume zašto vršnjaci ne ispunjavaju njegove želje, kada to mama i tata uvek čine. Jasnim i preciznim pravilima vi uspostavljate svoj autoritet.

Vaš izbor: Objasnite detetu zašto nešto od njega zahtevate. Važno je da razume da vaši zahtevi nisu rezultat vašeg trenutnog raspoloženja, već da za njih imate odgovarajuće razloge.

Komunikacija. Osećanje da sme slobodno da izrazi svoje mišljenje i neslaganje sa vama ključni su za razvijanje pozitivne slike o sebi. Deca odrastaju i grade svoju ličnost, između ostalog, i tako što se suprotstavljaju svojim roditeljima. Uvažite njegovo mišljenje. Na primer, ako je želja vašeg deteta da još malo ostane kod druga da se poigra, možete mu dozvoliti kratko produženje. Međutim, kada istekne vreme tog prvog produženja, pokažite doslednost.

Budite dobar, neagresivan primer. Isključite fizičko kažnjavanje. Dečja agresivnost je najčešća kada i ono samo doživljava nasilje. Deca uče oponašajući, ali ne ono što im govorite da treba da rade, već ono kako se vi sami ponašate.

Pronađite drugi način. Naučite dete da konstruktivno izražava ljutnju. Podstičite ga da vam ispriča šta ga je naljutilo, da izbaci iz sebe agresiju tako što će vam nešto nacrtati, istrčati se po parku...

Preusmerite njegovu energiju. Uključite dete na sportske aktivnosti. One će mu pomoći da agresiju transformiše u društveno prihvatljivu i mnogostruko korisnu energiju.

Negujte pozitivan stav. Podržavajte pozitivno ponašanje svog deteta. Kada pristane da deli sa vršnjacima svoje igračke, pokaže empatiju ili nekome ukaže pomoć – pohvalite ga. Takođe, kada vidite da je nervozno, da pokušava da se izbori samo sa sobom, da mu je zbog nečega teško i da, u nekim za njega nezgodnim situacijama, odreaguje na drugi način, osim agresijom, pohvalite ga.

Kako bi reagovao neko drugi. Predložite detetu da, kada se oseti besno, pokuša da se seti kako bi u istoj situaciji reagovao neko u koga ima poverenja, na primer mama ili neki njegov uzor...

Kontrola kvaliteta vremena. Agresivni vršnjaci će pružiti model za oponašanje i vašem detetu. Neprimerena količina filmova ili preterano igranje kompjuterskih igara punih nasilja predstavljaju destruktivne sadržaje koji se skladište u dečjoj podsvesti. Rasterećenje podsvesti najčešće znači sve destruktivnije ponašanje dece.

Samopouzdanje. Iako često izgleda potpuno suprotno, agresivci imaju malo samopouzdanja. Zato, pružite podršku svom detetu. Ono razmišlja i oseća drugačije nego vi. Pokušajte da se barem na trenutak stavite u njegovu kožu, i shvatićete da biste možda i vi rado vrištali od besa. Pri tom, ono još uvek ne poznaje mehanizme suočavanja sa sopstvenim željama i potrebama. U mnogo čemu ono potpuno zavisi od vas, i to ga može činiti dodatno nesigurnim. Sa druge strane, omogućiti detetu da ispoljava svoje emocije je veoma važno. Zaslužuje da se potrudite i uložite svoje vreme i napor.

Ukoliko detetu pomognete da svoju agresiju usmeri na odgovarajući način, podržite ga da je ne potiskuje, već ispoljava, budete mu podrška i sagovornik, a pri tome postavite jasne granice ponašanja – do eksplozivnog ispoljavanja besa ne mora ni doći.

Jelena Holcer, pedagog
Izvor: yumama.com

Deca rade iste stvari kada su umorna, gladna ili im je jednostavno dosta svega, a ignorisanje znakova koje vam dete pokazuje je jedna od čestih roditeljskih grešaka. Popravljanjem istih može se stvoriti velika razlika u odnosu sa detetom

“Nisam bila u pošti od incidenta. Bila sam jedna od onih žena koja pored sebe ima dete koje vrišti. Ljudi ispred mene su me puštali kako bi što pre mogla doći na red i otići iz pošte”, ispričala je svoje iskustvo Michele Borba, savetnica za roditelje i autorka knjige The Big Book of Parenting Solutions za portal Parents.

Deca rade iste stvari kada su umorna, gladna ili im je jednostavno dosta svega, a ignorisanje znakova koje vam dete pokazuje je jedna od čestih roditeljskih grešaka. Popravljanjem istih može se stvoriti velika razlika u odnosu sa detetom

Previše ste negativni
“Ne udaraj sestru”, “Prestani vuči psa za rep”, su samo neke od stvari koje kažete svom detetu.

Niko ne želi vaspitati dete koje ne razume granice, ali roditelji govore reč “ne” toliko puta da se deca ogluše na to pa sama reč “ne” gubi na snazi.

Umesto da deci kažete: “Nemoj stajati u kadi”, recite: “Sedi u kadu zato što je jako klizavo”.

Očekujete previše od svoje dece
Sigurno ste se našli u nekoj situaciji s vašim detetom gde vreme i mesto zahteva da budete tiho, ali vaše dete to nikako da shvati.

Fokusirajte se na to da pokažete detetu kako želite da se ponaša. Takođe, potrebno je vreme i ponavljanje kako bi se deca naučila nekim stvarima.

Intervenišite kada vas deca “jednostavno nerviraju”
Jeste li ikada vikali na svoju decu samo zato što su bili jako glasni dok su se igrali?

“Ako vaše dete radi nešto što nema smisla, pokušajte ne vikati. Pratite ga šta radi ali nemojte intervenisati, osim ako je u pitanju njegova bezbednost”, kaže Borba.

Najverovatnije, ako ne odgovorite, na kraju će prestati a vi ćete se osećati mirnije, izbeći vikanje.

Samo pričate ali ne pokazujete primerom
Vaša deca nastavljaju loše ponašanje kada su upozorenja nejasna. Postavite ograničenja i držite ih se. Da biste naučili decu da slede pravila, objasnite svoja očekivanja a zatim preduzmite mere ako ih prekrši.

Ako želite da dete nešto obavi recite mu da prestane sa igrom i odradi posao. Ako vas posluša, zahvalite, a ako vas ignoriše uzmite igračke i recite da dok se ne završi posao, privilegije poput igračaka neće biti.

Pretpostavljate da će vaspitne metode biti iste za svako dete
Svako dete je drugačije i na vama je da otkrijete koja metoda vaspitanja najbolje odgovara vašem detetu.

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Da li smo model koji ukazuje detetu da treba da bude samostalno ili model koji kaže: „Ne brini, ja ću sve uraditi?“

"U narednim redovima, dotaći ću se teme roditeljstva i odgovornosti roditelja, koja je ključna i svakodnevna, jer mnogi roditelji ni ne znaju da dozvoljavanjem pojedinih aktivnosti onemogućavaju pravilan razvoj svoje dece“, navodi dr Ranko Rajović.

"Kao defektolog i NTC praktičar, često se susrećem sa decom i njihovim roditeljima, i neretko su pitanja slična, usmerena na razvoj govora, poslušnost deteta i njihov napredak. Često se suočavam i sa činjenicom da roditelji nisu svesni mogućnosti i potencijala svoje dece, da baveći se svakodnevnim aktivnostima deteta i egzistencijom zanemaruju procese koje su veoma bitni. Važno je istaći da današnja deca jesu drugačija od dece pre dvadeset godina, ali isto tako je važno istaći da su i roditelji drugačiji.

Kako bismo mogli govoriti o odgovornostima, važno je dotaći se i prioriteta, koji podrazumevaju da svaki roditelj želi da njegovo dete bude srećno, samostalno, prihvaćeno i uspešno. Ako se vodimo ovim prioritetima, veoma lako dolazimo i do podele odgovornosti.

Prvo pravilo koje se nameće jeste pravilo granica – kada uvodimo granice, ko ih određuje i sa kojom idejom? Zavisno od uzrasta deteta postoje granice koje moramo postaviti, kako bismo pre svega zaštitili dete, ali ga naučili i da brine o sebi i svojoj okolini. Kada nametnemo detetu pravila ponašanja/granice, vodeći računa o detetovim mogućnostima, mi dajemo detetu šansu da iskoristi svoje potencijale, da istražuje ali i da se prilikom tog istraživanja oseća sigurno. Dakle, koja je ovde odgovornost roditelja – budite autoritet svom detetu, naučite ga poštovanju i sigurnosti. Kako?

Da biste bili dobar autoritet, morate da verujete u odluke koje donosite, budite dosledni i istrajni. Neke odluke ćete preispitivati i to nije loš znak, jer dokle god preispitujete svoje odluke (u granicama koje vas ne uznemiravaju), na odličnom ste putu da postanete dobar model svom detetu.

Šta podrazumevamo pod dobrim modelom?

Neretko mi se roditelji dece žale kako deca nisu naučila da brinu o svojim stvarima, da ne preuzimaju odgovornost, da ne spremaju svoju sobu… Tu se postavlja samo jedno pitanje – kako ste ih naučili da brinu o svojim stvarima, da preuzmu odgovornost? Ako idemo za svojom decom i sklanjamo igračke, ako sami pakujemo ranac detetu za školu, ako stalno opominjemo dete da se adekvatno obuče, očešlja, umije… Da li smo mi model koji ukazuje detetu da treba da bude samostalno, da vodi računa o svojim stvarima i da preuzme odgovornost ili smo model koji kaže Ne brini, ja ću sve uraditi, preuzeću sve tvoje obaveze?

Kao što vodite računa da naučite dete da se na ulici javi vašim poznanicima, da bude pristojno i ne govori dok vi govorite, naučite ga i da spremi svoje igračke tako što ćete mu na uzrastu od godinu dana pomoći, vi ćete spremiti većinu igračaka, ali radićete to zajedno sa vašim detetom, time ćete mu ukazati poštovanje i poverenje da je dovoljno samostalno da može da dobije zadatak. Kako dete bude starije tako će vaša pomoć u spremanju igračaka izostajati, a dete će postati svesno svoje odgovornosti. Ovo se ne odnosi samo na igračke, već i na oblačenje, hranjenje, sve one aktivnosti koje čine dan, vas i vašeg deteta.

Pravilo koje vam pomaže da postanete dobar model je i pravilo Tri puta. Ovo je pravilo kojim uspostavljate poštovanje, autoritet i učite vaše dete da svaka akcija podrazumeva i određenu reakciju. Često se navodi da dete ne reaguje na zabrane ili jednostavne naloge poput dođi, uzmi, nemoj… Ideja je da detetu kažete jednom nalog i čekate reakciju nekoliko sekundi (dajte detetu vremena da čuje nalog ali ne i previše vremena da ga zanemari), ako reakcija izostane – opet izgovarate nalog, ali ovog puta uz ime deteta ili dodir deteta po ruci, ramenu. Ako reakcija opet izostane, prilazite detetu, ponavljate nalog i izvršavate ga ZAJEDNO sa detetom. Primer: Ako ste detetu rekli Daj mi čašu! – uzimate detetovu ruku i zajedno sa detetom uzimate čašu, stavljate je u svoju drugu ruku i izgovorite Izvoli i Hvala.

Na ovaj način dete povezuje da vaš nalog podrazumeva određenu akciju, te se uči komunikaciji što mu omogućava da i sam iskaže svoje potrebe i da vam se obrati, imajući poverenja da ni vaša reakcija neće izostati. Ako pak detetu više puta kažete isti nalog, a dete ne reaguje zbog čega vi ili odustanete, ili sami izvršite nalog, ili svoju pažnju zaokupite nečim drugim, dete neće vaše reči i nalog povezati sa akcijom, pa nemojte da se iznenadite ako dete postane neposlušno, ono samo nije svesno vaših očekivanja.

Ovde je važno istaći da kada se radi o akcijama deteta koje ugrožavaju njegovu sigurnost, nećete čekati i dati detetu prostora, već ćete odmah reagovati.

Treće pravilo je – pravila i granice ne isključuju vašu ljubav! Roditelji često brinu da nametanjem pravila, insistiranjem da se određen nalog izvrši ili reakcijom na postupak deteta koji ugrožava dete, pokazuju detetu da ga ne vole! Važno je znati da brigom o detetu, učenjem deteta pravilima i nametanjem granica vi detetu ukazujete na to koliko vam dete znači, koliko ga volite i koliko mu dobrog želite, i to dete oseća! Ovde se opet vraćamo na rečenicu sa početka teksta – ali vi u to isto morate da verujete.

Šta to znači – kada dete radi ili zahteva nešto što u tom momentu nije dobro za njega ili nije moguće da mu se ostvari – jednostavno detetu recite NE! Ali to mora da prati i vaša gestikulacija, ne možete reći ne i u isto vreme se detetu osmehivati, ili mu izgovarati ne glasom koji nije autoritativan (pri čemu ne treba ni da vičete samo budite odlučni). NE ili bilo koja druga zabrana ili dopuštenje svakako treba da propratite i obrazloženjem, koji je opet u skladu sa detetovim uzrastom i mogućnostima. Ovakvim stavom vi umanjujete šansu da dete dugo negoduje, da neadekvatno reaguje jer učite dete autoritetu i poštovanju. Važno je reći da kada je dete preplavljeno određenom emocijom, sačekajte da se smiri i tek onda obrazložite detetu odluku, ali vaša odluka je i dalje konačna. Probajte, ali ne zaboravite – budite dosledni!“

Izvor: B92

U Danskoj nije poželjno isticati se. To potvrđuje mnoštvo argumenata i činjenica iz simpatične i poučne knjige "Dansko vaspitanje dece" koja govori o tome šta najsrećniji ljudi na svetu znaju o vaspitanju samopouzdane i sposobne dece.

Ovo su samo neki od primera:

– u Danskoj roditelji nude pomoć deci samo kad je to zaista nužno.

– preterivanje u nadzoru nad dečjim životom nije dobro došlo.

– Danci ne upisuju svoju decu na 10 vanškolskih aktivnosti kako bi im deca bila najbolja u sportu, muzici, jezicima, plesu, karateu, glumi. Dancima je važnije da se njihova deca igraju.

– Danci ne ulivaju u male glave svoje dece znanje od prvog dana. Nije važno da dete već sa 5 godina piše i čita.

– u osnovnoj školi redovna nastava završava najkasnije u dva sata posle podne, a deca nakon toga mogu pohađati neobavezni produženi boravak.

– nije neobično da je "igračka veka" – lego kocke nastala upravo u Danskoj. Lego je večan.

– najbolja kompanija za proizvodnju dečjih igrališta je iz Danske – Kompan.

– Danci ne osmišljavaju igre za svoju decu. Puštaju ih da se sami igraju i na taj način bude njihovu kreativnost.

– Danci decu ne štite od straha, sukoba, nedaća. Na taj način ih uče da se upoznaju sa svim svojim osećajima pa makar oni bili negativni.

– Danci ne preteruju u pohvaljivanju svoje dece – to ih uči poniznosti od prvih koraka.

– Danci čitaju svojoj deci priče koje nemaju srećan završetak. Deca iz tuge i nedaća mnogo nauče.

– Danci uče svoju decu da negativnim događajima u životu pridaju manje značaja, a da se više usresrede na ono pozitivno.

– Danci ne nameću svoja mišljenja deci.

– Danci uče decu da pronalaze ono dobro u ljudima.

– Empatija i učenje saosećanja je obavezno već dok su u vrtiću. Smatraju da nam je empatija zapisana u genima i da je treba razvijati od prvog dana. Ona nije luksuz nego potreba.

– Danci nisu preterano zaštitnički roditelji i ne obavljaju stvari za decu.

– Danci odmalena uče decu da je timski rad, zajedništvo i pomaganje jedni drugima najvažnija veština u životu.

– u Danskoj je kažnjavanje udaranjem po guzi zakonom zabranjeno.

– dobrodošao je autoritativan odgoj. Deca ne odgajaju roditelje, već roditelji odgajaju decu.

– Danci uče decu da nije važno šta drugi misle o njima.

– Danci jako drže do porodičnih i prijateljskih okupljanja, zajedničkih obroka i druženja ili u prirodi ili oko kamina.

Izvor: Blic

Svaki roditelj ima svoj način kako vaspitava decu, ali većini je jedna stvar zajednička

Gotovo svi žale zbog nekih postupaka koje su napravili i voleli bi da mogu da ih isprave. No, paradoksalno, najčešće samo nastave da ih ponavljaju.

1. Nisu (dovoljno) uživali u komunikaciji sa svojim detetom

Deca brzo rastu, a tokom tog odrastanja neophodna im je komunikacija s odraslima, prvenstveno roditeljima. Jasno je da većina roditelja nema previše slobodnog vremena i u redu je ako ponekad dok se dete igra obavljaju druge zadatke, ali problem je ako to postane svakodnevna pojava. Ako se to pretvori u naviku, u jednom trenutku bi mogli da shvatite da je vaše dete odraslo i da sada zaista više nije toliko zavisno od vas, a tada bi za neke stvari moglo biti prekasno. Uživajte u vremenu koje provodite zajedno.

2. Nisu dovoljno grlili svoju decu

Naučnici su dokazali važnost zagrljaja za ljudsko zdravlje, ali istina je da čak i kada sve to zanemarite jednostavno uživate u osećaju grljenja sopstvenog deteta. Zagrljaja nikad dosta, a vaše dete će uskoro odrasti i neće vam dopuštati da ga grlite kada god to poželite. Zato iskoristite ove trenutke dok još možete.

3. Nisu dovoljno fotografisali i snimali zajedničke trenutke

Naravno, ništa se dramatično neće dogoditi ako nemate stotine gigabajta ovakvog materijala. To apsolutno neće uticati na srečno odrastanje vašeg deteta. Međutim, postoji velika šansa da ćete u budućnosti hteti da se prisetite svakog trenutka provedenog s decom, ali i kada oni odrastu podsetiti ih na detinjstvo.

4. Nisu zapisali njihove prve reči

Zvuči neverovatno, ali mogli biste ih zaboraviti. Pogotovo ako imate više od jednog deteta. Toliko je prvih očaravajućih stvari koje će vaše dete uraditi i za koje ste uvereni da ćete ih zapamtiti, ali koje se vrlo lako izgube u našoj memoriji.

5. Nisu igrali dovoljno kreativnih igara

Osim što tako razvijate kreativnost kod svoje dece, to je i odličan način da saznate koji su njihovi interesi i u čemu su dobri. Osim toga, tako ćete provesti više vremena zajedno i dodatno se povezati.

6. Bili su prestrogi

Postoji popularan mit da što ste stroži prema svojoj deci, ona će postati uspešnija. U stvarnosti biste mogli dobiti potpuno suprotan efekat, a jedan od njih sasvim sigurno je i potencijalno loš odnos s decom u budućnosti.

Tajna je u umerenosti.

7. Nisu u obzir uzimali mišljenje deteta

Koliko god deca bila mala, činjenica je da im ne prijaju fraze poput „Ti si suviše mali da odlučuješ“, „Šta ti znaš“, „Odrasli znaju bolje“...

Osim što će decu to povrediti, moglo bi ih učiniti nesigurnim osobama. Zato nemojte uvek donositi odluke umesto vaše dece. Dopustite im da odluče šta će obući za vrtić ili u koji ćete park ići.

8. Nisu učinili svoje dete dovoljno srećnim

Uspomene iz detinjstva su najvrednije stvari, koje vam niko ne može oduzeti. Ako vaše dete raste u zdravoj okolini i često mu dopuštate da stiče nova iskustva ili znanja, to znači da se aktivno razvija. Takođe, srećna deca se lakše prilagođavaju na odrastanje, ali i stiču nova iskustva i poznanstva...

Pobrinite se da vaše dete ima što više srećnih trenutaka u svom detinjstvu.

9. Prečesto su slušali tuđe savete o odgoju

Postoje ljudi koji uživaju u deljenju saveta, čak i ako su neprikladni, a nesigurni mladi roditelji često idu linijom manjeg otpora pa ih slepo slede. Naravno, to ne znači da su svi saveti koje dobijete nužno loši, ali vi ste roditelji i verovatno bolje od drugih znate šta vašem detetu odgovara, šta voli, a šta ne.

10. Nisu bili tu za svoju decu u najvažnijim trenucima njihovih života

Čak i ako imate zaista jako dobar razlog zašto ste propustili prvi rođendan svog deteta, potrudite se da tako nešto ne ponovite. Jednog dana će vam biti žao što niste bili tu u detetovim bitnim trenucima, a vreme ne možete vratiti.

Izvor: Index.hr

 

Kako mnogi stručnjaci smatraju, disciplina je postavljanje pravila iz preventive kako ponašanje vašeg mališana ne bi postalo agresivno (udaranje i ujedanje), opasno (istrčavanje na ulicu) i nepristojno (bacanje hrane, pleženje, mljackanje).

Predstavljamo vam sedam načina da postavite granice i zaustavite loše ponašanje.

1. Odredite šta je zaista važno
Ukoliko uvek i za sve govorite “ne”, vaše dete će oguglati na “ne” i neće razumeti vaše prioritete.

Odredite šta vam je bitno, odredite granice spram toga i odgovarajuće posledice. Potom popustite na malim stvarima koje vas možda nerviraju ali spadaju u manje bitnu kategoriju, odnosno navike koje će vaše dete verovatno prerasti npr. insistiranje na nošenju ljubičastog i samo ljubičastog.

2. Otkrijte šta izaziva lošu reakciju kod deteta
Neki nestašluci se mogu sprečiti ako znate šta da očekujete, a onda i napravite plan i uklonite potencijlna iskušenja.

Ukoliko je vaš mališan sklon pravljenju haosa u supermarketu – ponesite igračke koje znate da voli dok vi obavljate kupovinu.

Ukoliko vaše dete ne želi da deli svoje igračke sa drugom decom – sklonite ih na drugo mesto pre nego što vam druga deca dođu u goste.

Ako vaše dete voli da crta po zidovima – sklonite voštane bojice van njegovog domašaja i dozvolite mu da ih koristi samo pod nadzorom.

Takođe, neka deca imaju običaj da ispolje loše ponašanje kada su gladna, umorna ili izostavljena iz neke situacije. Pobrinite se da vaše dete jede zdrave i hranljive namirnice, ima dobar režim spavanja (najmanje deset sati noću plus 1-2 sata preko dana) i da se igra napolju kako bi izbacilo višak energije.

3. Budite dosledni
Deca starosti između 2 i 3 godine pokušavaju da nauče kako to njihovo ponašanje utiče na ljude oko sebe. Ako se vaša reakcija na određenu situaciju menja svakodnevno – jedan dan mu dozvoljavate da šutira loptu po kući a drugi ne, zbunićete ga svojim ponašanjem.

Ne postoji određeno koliko puta mora da se desi neki incident i posledica toga da bi vaše dete naučilo lekciju i promenilo svoje ponašanje. Ali ukoliko vi uvek odreagujete na isti način, verovatno će naučiti lekciju posle četvrtog ili petog puta.

Neka deca već u drugoj godini nauče kako da se izvuku iz nevolje samo zato što su slatka ili umiljata, ne dozvolite da to koriste kao vašu slabost.

4. Ne dozvoljavajte emocijama da vas obuzmu
Verujemo da je teško ostati smiren kada vaš dvogodišnjak vuče psa za rep ili već deseto veče odbija da pere zube. Ali ako vi pobesnite i počnete da vičete, sve što ste imali da mu kažete gubi smisao jer on neće čuti ni reč samo će videti vaše emocije.

Udahnite duboko, izbrojte do deset, spustite se tako da vam oči budu u nivou očiju vašeg deteta i budite brzi, jasni i ozbiljni kada ga prekorevate i stavljate do znanja šta je pogrešio.

5. Budite jasni i glasni
Ako ste isti kao i većina majki, u stanju ste da se raspravljate sa svojim detetom do iznemoglosti kada napravi neki nestašluk. Pričaćete šta je uradio pogrešno, dajući mu detaljno objašnjenje zašto je to loše kao i kakve su mu privilegije ukinute zbog takvog ponašanja.

Takav razvoj situacije vama ne ide u korist, prvenstveno zato što deca uzrasta 1,5-2 godine godine nemaju sposobnost da odmah razumeju i shvate o čemu vi govorite niti da shvate suštinu tako dugih rečenica. Budite jasni, koristite kratke rečenice i upotpunite ih odgovarajućom intonacijom i mimikom.

6. Pošaljite ih na “pauzu”
Ukoliko vaša priča, kazne i gubici privilegija nisu urodile plodom i dete nije promenilo svoje ponašanje razmislite o slanju na “pauzu”, naravn u skaldu sa godinama.

Pre nego što ga pošaljete u ćošak, napravite ozbiljnu facu i povisite ton. Ukoliko ne posluša, nađite miran deo kuće i namestite tajmer. Kada vreme istekne pitajte dete da se izvini za svoje ponašanje i kao nagradu zagrlite ga kako bi shvatio da niste ljuti.

7. Ostanite pozitivni
Nezavisno od toga koliko ste iznervirani ili povređeni ponašanjem svog deteta, nemojte o tome drugima da pričate pred njim. Ukoliko deca čuju roditelje kako negativno pričaju o njima izgubiće poštovanje, osećaće se nadmoćno i nastaviće da ponavljaju iste postupke.

Isto tako, sasvim je u redu da ste uznemireni, ako dođe do toga, obratite se za pomoć, najbolje supružniku, ali i najbližem prijatelju ili pedijatru.

Izvor: Yumama

Zbog čega je važno da naučite dete da saoseća sa drugim ljudima i na koji način možete razviti empatiju kod mališana, savetuje pedagog Jelena Holcer.

Empatiju, to jest osobinu da saoseća sa drugima, možete kod svog deteta podsticati na više načina:

1. Prezaštićivanje. Pokušajte da ne prezaštićujete svoje dete. Iako je ovo lakše reći nego učiniti, imajte na umu da će ovakav vaš stav dete umeti da prepozna i osloni se na vaše prisustvo prilikom rešavanja ličnih konflikata sa vršnjacima. Za njega je bolje da se ponekad i sam "opeče", kako bi naučio neku važnu lekciju iz socijalne komunikacije.

2. Vršnjačko okruženje. Upišite dete u vrtić kada bude bilo emotivno i fizički spremno za to. Vršnjačko okruženje će razviti brojne osobine emocionalne inteligencije, ne samo empatiju.

3. Lični primer. Budite dobar primer. Pokazujte empatiju za druge, jer je takvo ponašanje roditelja jedan od najefikasnijih načina za učenje empatije kod deteta. Na primer, kada se brinete za svoje prijatelje, rodbinu, bližnje - uputite u to i svoje dete.

4. Razgovarajte. Kada čitate slikovnice ili gledate filmove sa sadržajem koji bi mogli da probude empatiju kod vašeg deteta, pokušajte da ga stavite u položaj glavnog junaka. Razgovarajte o konkretnim situacijama, pitajte dete: "Kako bi se ti osećao da se to tebi dogodi?". Posmatrajte situacije iz svoje svakodnevice i razgovarajte: "Šta misliš, zašto se rasplakalo ono dete u parku? Da li si video šta se dogodilo? Da li je to dete palo? Da li ga je neko povredio tako što mu je uzeo igračku bez pitanja? Kako bi se ti osećao na njegovom mestu? Da li misliš da postoji nešto što ti možeš da uradiš kako bi to dete prestalo da plače?".

5. Emocije prema vama. Zahtevajte empatiju prema vama. Ako se vi rasplačete, a dete ne reaguje, pitajte da li mu je zaista svejedno što ste vi tužni. Podsetite ga da, kada se ono rasplače, vi uvek priđete i pitate šta nije u redu, pokušate da ga utešite. Nemojte pri tome biti kritični ili strogi, jer postoji mogućnost da dete ne reaguje na vaše emocije - ne zato što nema empatiju, već zato što ne zna kako bi reagovalo.

6. Potrebe drugih. Omogućite mu što više prisustvo druge, po mogućstvu i mlađe dece. Socijalna interakcija će omogućiti vašem detetu da nauči da deli svoje igračke, da se igra po opšte važećim pravilima, umeću komunikacije... Mlađa deca, posebno bebe, pružiće mu uvid da postoje i oni koji su još više od njega samog onesposobljeni da samostalno zadovoljavaju svoje potrebe. Trogodišnje dete može da zadovolji svoju potrebu - na primer, glad, tako što će se samostalno hraniti, ali beba to ne može jer je još uvek zavisna od odraslih osoba. Kada vaše dete to uvidi, postepeno će stvarati osećaj hijerarhije moći u zadovoljavanju potreba (svojih i tuđih) i ispoljavanju emocija.

Pored ovih sugestija za razvoj empatije kod vašeg deteta, imajte na umu da se ova osobina razvija tek od treće godine. Uz vašu podršku i usmerenje, vaše dete će odrasti u emotivno toplo dete, koje će zahvaljujući upravo ovoj svojoj osobini imati razvijene socijalne kontakte, biti omiljeno u društvu i pravilno raspoznavati kako lične želje, tako i umeće poštovanja tuđih.

Jelena Holcer, pedagog

izvor: yumama.com

Mališani i mobilni telefon: Psihijatri upozoravaju da stalno korišćenje telefona od mališana pravi nesposobne odrasle ljude

Mobilni telefon se u dečji svet ušunjao na mala vrata, postajući velika opsesija. Studije su ogolile poražavajuću istinu da mališani sve ranije počinju da koriste digitalnu spravicu, postajući “smombiji” - zavisnici od smartfona. Čim se probude, uzimaju telefon u ruke, “surfuju” po internetu, igraju igrice, lišavaju se stvarne u korist virtuelne komunikacije, slikaju se za društvene mreže. I u san odlaze sa mobilnim pored glave. Pametni telefon je postao i stvar prestiža, pa se deca utrkuju ko će imati bolji i skuplji, a roditelji ne uspevaju da postave granice, nego podležu pritisku da, ako im ne kupe taj i taj telefon - klinci će biti odbačeni od društva. Nemački dečji psihijatar Mihael Vinterhof upozorava da ovaj trend od mališana pravi nesposobne odrasle ljude.

- Deca postaju žrtve, jer se kod njih još uvek nije u potpunosti razvila samokontrola - kaže Vinterhof. - Živimo u stresnom vremenu u kojem ljudi imaju sve manje snage da trpe hirove mališana, pa im brže-bolje daju ono što hoće samo da bi bili mirni. A to je - mobilni telefon. I tako se on odomaći u svakoj porodici, svakom domu.

Preporuke stručnjaka su da, pošto ne možete da ih lišite mobilnog telefona, barem im ograničite vreme koje će potrošiti uz mobilni telefon.

Šta kažu deca?

Koliko je ova pojava uzela maha i kod nas, pokušali smo da saznamo u razgovoru sa učenicima trećeg razreda Osnovne škole “Sava Šumanović” u Zemunu. Na pitanje “Možete li da zamislite kakav bi vam bio dan bez mobilnog telefona?”, mališani su odgovorili:

- Ko nema mobilni, znači da mu je dosadno u životu. Kao da drugi nešto imaju, a on nema. Ne bi znao šta da radi sa rukama. (Stefan Danilović)

- Kada ne bih imao telefon, osećao bih se tužno, jer sam navikao na njega. Koristim ga da pozovem drugare da dođu kod mene, mada bi to umesto mene mogli da urade i roditelji. (Filip Makivić)

- Nisam razmišljala o tome zato što svi imaju mobilni, i gde god da se okrenem, neko telefonira, kuca poruke ili igra igrice. (Maja Narančić)

- Ne znam tačno kako bi mi izgledao dan bez telefona, ali mislim da bih u tom slučaju imala više vremena da se sa društvom igram napolju. Verovatno ne bih bila nesrećna bez njega. (Sofija Mandić)

- Obožavam svoj mobilni, jer volim da igram igrice. Roditelji mi kažu da smanjim to, a ja se onda sakrijem ispod stola i krišom se igram. Kada ne bismo imali telefon, ne bismo mogli da pozovemo roditelje ako se izgubimo. (Uroš Varkašević)

- Ako izostanemo iz škole, a nemamo telefon, ne možemo da saznamo šta smo tog dana učili. (Iva Todorović)

- Ne volim telefon, jer on kvari oči. Ne bih bila tužna kada ga ne bih imala, pošto bih više izlazila napolje i igrala se sa kucom. (Una Blagojević)

- Bilo bi mi prazno bez mobilnog, ali ne bih bio nesrećan da ga nemam, zato što bih se više igrao sa drugovima. Uostalom, najviše ga koristim da pozovem roditelje kada sam negde, pa bih se valjda snašao da ga nemam. (Marko Vukadin)

- Ne bi mi bilo dosadno bez njega, zato što više volim da čitam knjige, jer tako kvalitetno provodim vreme i bogatim rečnik. (Ana Mrđa)

Izvor: novosti.rs

Kada dete ide u vrtić i ako je elegantno pri tome obučeno, kao da je krenulo u pozorište, mislite li da je prirodno da mu šaljete poruke tipa, pazi da se ne isprljaš, budi pažljiv dok jedeš, to su ti nove stvari.

Vrtić, kao druga kuća, drugi dom, sigurnost. Je li vam to, ako ne prva, onda jedna od asocijacija na boravak u istom? Jer, ako nije, čak ni u najavi, razmislite da li uopšte želite da vaše dete bude deo kolektiva?

Musavi, prljavi, umazani, lepljivi, a zaaaadovoljni dečji osmesi i pune duše sreće, radoznale oči, otkrivalice. To bi trebalo da je esencijalno osećanje i prva potreba deteta pri pomisli na vrtić. Da zna da je u vrtiću dobro došlo, da će ga tamo dočekati sa osmehom i zagrljajem i dati mu na važnosti. Da zna da će moći da istražuje, saznaje, druži se, iznad svega. Ako svega toga, dragi roditelji, nema u vašem srcu, zaobiđite vrtić, a ako vam je vrtić, što često čujem, nužno zlo, pokušajte u sebi da pronađete mesta za pomenute osećaje i doživljaje.

Kada dete ide u vrtić i ako je elegantno pri tome obučeno, kao da je krenulo u pozorište, mislite li da je prirodno da mu šaljete poruke tipa, pazi da se ne isprljaš, budi pažljiv dok jedeš, to su ti nove stvari. Ili je možda prirodnije, provedi prijatan dan sa drugarima, volim te, dolazim čim završim s poslom i onda snažan zagrljaj. Ima mnogo dece lepo obučene, koja ne znaju da se igraju, zagledaju svoju garderobu i kao svetinju čuvaju igračku od par hiljada dinara, jer je imperativ da je vrate kući čitavu. Ko uživa u toj garderobi i igračkama, dete ili roditelj? Ima dece koja toliko kasno ležu, a onda mimo pravila kasno dolaze u vrtić, pa, po prirodi stvari ne mogu da spavaju kada ostala deca to čine, ili bar ne remete drugu decu. Mislite li da je tom i takvom roditelju bitna grupa i pravila iste? Samo taj roditelj ima dete-boga i samo su njegove potrebe važne. O, kako se brzo preokrenu te stvari upravo protiv tog roditelja, jer ako dete kao malo nije naučilo za granicu i poštovanja pravila, kao starije će izazivati određene nepoželjne situacije u školi, napolju i naravno u kući. Na žalost, roditelj o tome ne razmišlja, a onda, po nepisanom pravilu, okrivljuje sve druge, sistem, društvo, školstvo, lakše mu je tako nego da se suoči sa sobom i nadljudskim naporima, ako treba, krene da ispravlja grešku. Svaka je popravka bolja, onda zanemarivnja problema ili prebacivanja krivice.

Dalje, šta znače pitanja upućena detetu, bilo pred prisustvom vaspitača, bilo nasamo, pri prvom susretu, nakon boravka u vrtiću, kao što su, je li te neko dirao, kaži mami, opet si se isprljao, ljubavi, pa šta ti je, ko te je naljutio? A dete veselo, na primer. Je li bolje to ili opet snažan zagrljaj, uz komentar, jedva sam čekao da te vidim, kakav je bio tvoj dan u vrtiću, šta ti se danas najviše dopalo? Veoma često roitelj samo pita, je li jeo, spavao, ne i da li se smejao, koja mu je igra prijala, o, nešto ste danas bojili, je li to moj umetnik zato danas tako slatko umrljan? A tek padanje u nesvest, jer to mali bog nikada ne radi, ako njega ili nju neko udari, ogrebe, padne ili najgore ugrize. Pa i vaše dete ume da čini, ako ne iste, onda slične nestašluke, jer je dete, a nestašluci idu uz taj pojam, neraskidivo su vezani, ako detetu dozvolite da bude dete.

Svi roditelji dobro znaju da su grupe, u kojima njihova deca borave – brojne, tridesetoro i više dece. Dobijaju i jasna uputstva šta je prikladna odeća za vrtić, komad nečega koji dete neće sputavati, već će u njemu moći da se valja, ako ima prilike za to, puzi, sedi na podu i naravno lako obuče i svuče. Zna se i da je poželjno ne nositi skupocene igračke, ako vam je već do njih mnogo stalo, jer deca u igri mogu i da pokvare iste. Igraju se, a i dele, zašto bi inače doneli igračku, ako će je sve vreme grčevito stezati? Dete je deo grupe, a u grupi se i drugoj deci dozvoljava da vide ili dodirnu igračku, a uloga vaspitača, gde je mnogo dece, jeste da vodi računa o deci, da brine o njima, uči ih prvim elementarnim stvarima i mnogo se igra sa njima. Suvišno je i spominjati da nema ni vremena, ni prostora za nadgledanje dečjih igračaka, šnala, gumica. Koga vi želite da vaspitač, a pod tim mislim isključivo na onog vaspitača koji voli svoj posao i nadasve decu sa kojom radi, podučava i čuva u vašem odsustvu, dete ili predmete?

Volite i uvažavajte svoje dete i njegove prirodne potrebe, to je vaše pravo i obaveza. Probajte da volite i mesto gde ono provodi dosta vremena, dok vi zarađujete za život. Izbegavajte ulogu lovca na greške, jer tako i sami gajite budućeg lovca. Radujte se, smejte se sa detetom, igrajte se što više možete, umesto da ste za kompjuterom ili pred tv ekranom. Nikada neviniju i jasniju sliku o svom detetu nećete imati, uživajte u plodu vaše ljubavi. Onda znate da radite dobru stvar, gajite srećno i zadovoljno dete, koje će umeti da voli i ceni sebe i svet koji ga okružuje. I uvek, uvek, poštujte pravila, postavljajte jasne granice, na taj način učite svoje dete da, kada odraste, ume i samo da prepozna i razlikuje dobro od rđavog.

Piše: Ivana Vana Stanisavljević

Izvor: Roditeljstvo i odrastanje

Kada se mališani zacene od plača i vrište, roditeljima je neprijatno i ne znaju kako da reaguju

Koliko puta ste videli da se dete na javnom mestu zaceni od plača, a njegovi roditelji ne reaguju i nastavljaju da razgovaraju sa prijateljima, piju kafu ili telefoniraju. Stručnjaci kažu da je to, za početak, veoma nekulturno, a potom i loš gest u vaspitanju.

Ne samo da iritira prolaznike, nervira goste u kafiću ili na bilo kom drugom mestu, već i pokazuje da mame i tate nisu mnogo zainteresovane za svog mališana. Psiholozi savetuju da je umesto ignorisanja plača i cike, potrebno da se dete prvo upita da li ga nešto boli, da li je gladno, žedno...

Ako je problem u tome što mu nije ispunjena neka želja, onda bi roditelj morao da mu objasni da nije lepo da vrišti na javnom mestu, dok ga svi gledaju. Ukoliko suze i dalje teku, i to bez razloga, kulturno je da ga odvedete i osamite se, pa ozbiljno popričate sa detetom bez "publike" i stavite mu do znanja da takvo nepristojno ponašanje nećete da tolerišete.

Izvor: Večernje novosti

Jedna od najčešćih rečenica koju roditelji izgovaraju je “ništa me ne sluša” i to još od malena. Kada se u stvari može reći da dete ne sluša? Saznajte kada da počnete sa edukacijom koja će imati smisla koliko za vas toliko i za dete.

Do 2. godine dete nije svesno svoje neposlušnosti tj. krši pravila iz neznanja. Upravo iz ovog razloga ne vrede ukori i prekori roditelja čiji je najvažniji zadatak da u ovom periodu spreče fizičko povređivanje deteta.

Oko 3.-4. godine dete može da shvati odnos između uzroka i posledice (ako uradim ovo, dogodiće se …) i to mu pomaže da razume zašto mu je dozvoljeno da radi neke stvari a neke ne. Ovo shvatanje uzroka i posledice predstavlja prvi korak ka progresivnom usvajanju porodičnih standarda i formiranje onoga što bi se moglo nazvati “svešću” o sopstvenim dužnostima i ograničenjima. Iz tog razloga se tek od ovog trenutka može pričati o neposlušnosti kao svesnom prestupu postavljenih pravila.

Koji edukativni model izabrati?

Nakon 2. godine vreme je za saopštavanje prvih, jednostavnih pravila koja će detetu omogućiti da nauči šta je dobro a šta loše za njegove roditelje. Nakon toga ono će, uz pomoć maminih i tatinih objašnjenja i sopstvenim iskustvom, shvatati zašto se neko ponašanje ocenjuje pozitivno a drugo ne. Međutim, ovo puko izgovaranje pravila nije dovoljno da bi ona bila poštovana i često će biti potreban “sukob” sa mališanom koji, upravo kršenjem pravila, želi da iskaže sopstvenu nezavisnost.

Mame i tate često sumnjaju u sopstvene sposobnosti i ispravnost vaspitnih mera koje zastupaju. Najčešće se primećuje da roditelji primenjuju model iz svog detinjstva čak iako se sukobljavaju sa validnosću šema naučenih u porodici iz koje potiču.

Međutim, osnovna i najvažnija stvar je poštovanje sopstvene prirode i sopstvenog instinkta izbegavajući metode u kojima se ne prepoznajemo. Na taj način roditelju je lakše da bude uvek koerentan u svojim postupcima a detetu da mu veruje kad nešto kaže.

Koje je pravo ponašanje?

Evo nekoliko pravila koja vam mogu pomoći da uspostavite i održite autoritet kod deteta:

Nemojte postavljati previše pravila: nerealno je očekivati da se dete od 3-4 godine ponaša kao odrasla osoba. Bolje je držati se nekoliko jasnih pravila koja su laka za poštovanje.

Nemojte konstantno menjati ili improvizovati pravila: dete ima odlično pamćenje i ako mu se danas dozvoli ono što je juče bilo zabranjeno ono može da misli da pravila i nisu previše važna.

Izbegavajte zahteve koji treba da se ispune istog momenta (“idi operi ruke”, “dolazi odmah za sto”) ako je dete zauzeto igrom. Ovakva naredba će sigurno izazvati neku vrstu okršaja i izazova koji dovode u pitanje autoritet roditelja. Mudrije je detetu dati vremena – “još jedan krug i idemo kući”.
Kada detetu naređujete da nešto uradi ton mora da bude odlučan i čvrst. Gubljenje kontrole i dranje može da uplaši dete i natera ga da tog puta posluša iz straha, ali ne doprinosi autoritetu.

Hvalite dete kada nešto dobro uradi. Ukoliko se dete samo grdi i za najmanju sitnicu biće mu teže da shvati razliku između dobrog i lošeg.
Kazne: da ili ne?

Do 2. godine dete još uvek nije u stanju da poveže svoje ponašanje sa kaznom. Iz ovog razloga pretnja da će biti kažnjeno ili primenjivanje kazne neće postići da dete postane poslušno.

Od 3 - 4. godine ovaj mehanizam daje prve rezultate. Važno je međutim držati se određenih pravila.

Izbegavati previše teške kazne koje bi mogle da izazovu negativno ponašanje kod deteta.

Ne pretiti detetu kaznom a zatim je nikad ne primeniti. Ovakvo postupanje može da izazove nevericu i sumnju kod deteta.

Pokazati sigurnost u sopstvene postupke: kada ste se odlučili za kaznu, sprovedite je do kraja. Nikako nemojte odjednom promeniti mišljenje i reakciju.

Ne upotrebljavajte telesno kažnjavanje deteta.

Kako se nositi s 10 najčešćih, i najiritantnijih, problema s disciplinom?

Dosta vam je neprestanih prepirki, bezobraznosti, laganja, zanovijetanja i ostalih problema koje vaše dijete ima u ponašanju? Postoje praktične i prilično jednostavne strategije kako se nositi s 10 najčešćih, i najiritantnijih, problema s disciplinom.

1. Bezobraznost
Problem: Čini se da vaše dijete ne razumije koje je ponašanje prikladno, a koje nije. Ignorira vas, bezobrazno odgovara, odbija poštivati vaša kućna pravila… Čak i govorom tijela pokazuje arogantnost, a i prosto se izražava, otprilike kao da mu je Bart Simpson glavni uzor.

Rješenje: Ovdje se morate nositi s dva problema – govorom tijela i jezikom koji dijete koristi, a čini se da bi vašoj kćeri ili sinu trebao „trening“ na oba fronta. Dajte djetetu jasno do znanja da ponekad geste govore glasnije i jasnije od riječi: kad vam koluće s očima, prekriži ruke, lupka prstima ili stopalom – očito pokazuje da mu nije baš previše stalo do toga što mu govorite. Nemojte to tolerirati. A što se tiče bezobraznog odgovaranja i korištenja prostih riječi, možda biste mu mogli ograničiti gledanje televizije, odnosno zabraniti gledanje emisija koje obiluju eksplicitinm jezikom i/ili imati iskren razgovor o tome zbog čega se nešto što se vidi i čuje na televiziji ne može koristiti kod kuće. Pokuša li vas vaš bezobrazan tinejdžer uvući u svađu, odlučno i bez podizanja glasa ponovite svoju odluku i dajte mu do znanja da nećete nastaviti razgovor. Nakon toga otiđite iz prostorije.

2. Odgovaranje
Problem: Ne možete svoje dijete ništa zamoliti, a da vam ono na to bezobrazno ne odbrusi nešto.

Rješenje: Nemojte ignorirati ili tolerirati takvo ponašanje. Time dijete pokazuje manjak poštovanja prema vama, a naučit će se da se tako ponaša i prema drugima, što će mu itekako otežati život ubuduće. Naravno i vi morate imati poštovanja prema svom djetetu, i na vlastitom primjeru prema drugima pokazati da se to odnosi na sve. Kao i u prijašnjem slučaju ne dajte se uvući u bespotrebne svađe. Vi ste roditelji i ti koji postavljaju pravila.

3. Ne sluša vas
Problem: Vaše dijete se „isključi“ kad god mu nešto govorite ili ga molite da nešto napravi.

Rješenje: Pobrinite se da imate potpunu pažnju djeteta prije nego što počnete bilo što objašnjavati. To možda znači da stanete ispred televizora koji gleda, isključite CD player ili da mu zaustavite igranje igrice na računalu. Dobro rješenje je i da dijete za vama ponovi ono što želite da napravi kako biste bili sigurni da je shvatio poruku.

4. Zanovijetanje
Problem: Vaše dijete počne zanovijetati ne prestaje. Često popustite samo kako biste ga zaustavili.

Rješenje: Bez obzira na to koliko vaše dijete zanovijeta, nemojte popustiti. Čak i ako ste mu planirali kupiti sladoled i prije nego što je počelo zanovijetati, sada to nemojte učiniti. I jasno mu dajte do znanja zbog čega ga neće dobiti. Idući puta će razmisliti dva puta prije nego što počne zanovijetati.

5. Prekida vas
Problem: Upravo onog trentka kad počnete voditi konverzaciju s nekim, vaše dijete počinje dosađivati i prekidati razgovor.

Rješenje: Dajte djetetu do znanja da je prekidanje tuđeg razgovora nije lijepo i da treba pričekati dok ne dođe red na njega. Tada nastavite razgovor sa sugovornikom, bez obzira na upadice svog djeteta. Tek kad završite razgovor s odraslom osobom, skrenite pažnju na dijete kako bi njihovo strpljenje bilo nagrađeno. Dijete mora znati da će imati šansu reći vam ono što je već htjelo reći.

6. Zadirkivanje
Problem: Vaše dijete stalno zadurkuje i podbada svoju mlađu sestru ili brata, i to je nešto što obično rezultira suzama vašeg mlađeg djeteta.

Rješenje: Podsjetite svoje starije dijete da je zadirkivanje zabavno samo kada i druga osoba uživa u tome – a očito da vašem mlađem djetetu to nije zabavno ako plače. I smislite kaznu za ovo ponašanje – možda „time out“ u drugom dijelu stana ili kuće i bez igrački i televizora.

7. Svađanje
Problem: Vaša djeca su našla novi način ubijanja dosade – svađanje jedno s drugim. Čini vam se kao da je to njima užitak s obzirom koliko se često svađaju, no to vas, kao i stalno posredovanje, izluđuje.

Rješenje: Dajte im do znanja da su vam njihove prepirke i uvlačenje vas u njih veoma naporne i da će vam od sada nadalje njihova svađa biti znak da nemaju ništa pametnije za raditi pa će vama pomagati u kućanskim poslovima – slagati veš, vaditi/stavljati suđe u perlilicu, usisavati…

8. Varanje
Problem: Vaše dijete stalno vara u društvenim igricama, i svim ostalim sportovima. Mora pobijediti pod svaku cijenu.

Rješenje: Dajte mu do znanja da pobjeda nije sve i da cilj društvenih igrica nije samo pobijediti. Naše društvo stavlja toliko važnosti na pobjedu da djeca ponekad osjećaju pritisak da moraju pobjediti bez obzira na sve. Naglašavajući vrijednosti kao što su iskrenost i timski rad umjesto pobjeđivanja naučit ćete ih kako se u životu dostojno nositi s porazom, kojeg će prije ili kasnije svejedno doživjeti.

9. Laganje
Problem: U posljednje vrijeme uhvatili ste svog sina u laži, i to se dešava prilično često. Kada ga suočite s činjenicama, prizna istinu, no uznemirue vas kako lako izgovara laži i koliko često to čini.

Rješenje: Razmislite o tome koliko puta vi iskrivljujete ili „natežete“ istinu. Izgovorite li i vi pokoju malenu laž s vremena na vrijeme? Onda nemojte biti prestrogi sa svoji djetetom, osobito ako se radi o sitnicama. I razmislite o tome jesu li vaše kazne prestroge, ovdje mislimo za sve „prijestupe“ koje dijete čini. Jer ako su kazne jako stroge moguće je da je vaše dijete strah priznati vam grešku – a tada je napast da laže (upravo zbog tog straha od kazne) zbilja velika. Vaše dijete mora osjećati da je iskrenost najbolji put i da vam se može povjeriti oko svega što mu se događa. No za tako nešto mora postojati razumijevanje za sve sitne „gluposti“ koje smo i sami radili kao mali.

10. Krade
Problem: Uhvatili ste ga kako krade slatkiše od brata ili sestre, novac od vas ili slatkiše u dućanu.

Rješenje: Dajte djetetu do znanja da je krađa potpuno neprihvatljivo ponašanje i inzistirajte na tome da se iskupi osobi od koje je krao – vratiti novac ili nadomjesti slatkiše koje je uzeo. Ako se ovaj problem nastavi ili još gore eskalira, morali biste potražiti stručnu pomoć jer to može biti znak ozbiljnijih problema.

„I mene je tata tukao, pa sam postao ministar”, rečenica je koja možda najbolje ilustruje odnos koji roditelji u Srbiji imaju prema fizičkom kažnjavanju dece. 

Istraživanje, koje je sprovedeno na uzorku od 10.000 domaćinstava u Srbiji, pokazalo je da svako drugo dete dobija batine i da 62 odsto mališana trpi psihičko nasilje, istakli su psiholozi, sociolozi, pravnici i kreatori državne politike na jučerašnjem okruglom stolu o fizičkom kažnjavanju dece, koji je organizovao zaštitnik prava građana.

Iako većina naših roditelja veruje da je batina iz raja izašla, suroviji i nasilniji oblici kažnjavanja prisutniji su u seoskim domaćinstvima, a roditelji za nijansu oštrije „disciplinuju” dečake, istakla je Katlin Brašić iz Unicefa.

Dr Žarko Trebješanin, psiholog i autor knjige „Predstava o detetu u srpskoj kulturi”, istakao je da se u srpskoj patrijarhalnoj kulturi pod vaspitanjem podrazumeva – kažnjavanje, kao i da većina roditelja živi u ubeđenju da je kazna neophodno vaspitno sredstvo koje služi da dete postane „dobar čovek”.

„Dobro dete je u simboličnom rečniku našeg naroda sinonim za – poslušno dete, a poslušno dete se ’dobija’ kažnjavanjem. Naši roditelji veruju da je dete ’po prirodi’ rđavo, nerazumno i neodgovorno i da ono može postati ’dobro’ odnosno – poslušno, mirno, uredno, razumno i odgovorno, samo pod pritiskom pretnji i batina. A ako pretnje ne pomognu, roditelji pokazuju visok stepen ’maštovitosti’ u kažnjavanju, počev od šamaranja, batinanja, pa sve do izbacivanja iz kuće.

Mnoga sociološka istraživanja govore da je čak 90 odsto roditelja u Srbiji sklono fizičkom kažnjavanju dece, a 40 odsto njih na izrazito grub način ’disciplinuje’ mališane. Kulturološki posmatrano, u svakom narodu koji neguje ratnički duh prisutno je fizičko kažnjavanje dece, a provereni psihološki recept za vaspitanje agresivnih odraslih osoba glasi – tucite ih dok su mali”, upozorio je dr Žarko Trebješanin.

Predstavljajući nacionalnu strategiju za prevenciju i zaštitu dece od nasilja, državni sekretar u Ministarstvu rada i socijalne politike Ljiljana Lučić istakla je da je ovaj dokument ima za cilj da svakom detetu obezbedi odrastanje u bezbednom okruženju i da podigne društvenu svest o štetnosti nasilja.

 

Ukrotite malog kavgadžiju

Šta da se radi s detetom koje stalno zapodeva kavgu, ne može nigde da se smiri i grubo je prema vršnjacima i odraslima? Agresija je prirodna reakcija čoveka, ali se mora kanalisati u bezbedno korito, smatra docent na Katedri za psihogenetiku Moskovskog državnog univerziteta Lomonosov Nadežda Zirjanova.

Priroda ili vaspitanje?

Deca počinju da ispoljavaju agresiju oko druge godine. Agresivno ponašanje kod dečaka tri puta je češće nego kod devojčica. Neki naučnici smatraju da dečaci još u majčinoj utrobi dobijaju drugačiji sastav polnih hormona nego devojčice. Drugi pak ne priznaju biološku osnovu agresivnosti muškaraca, tvrdeći da su za to krivi stereotipi u vaspitanju. Društvo u liku roditelja, dadilja, baka i deka na dečjim igralištima odmalena ponavljaju devojčicama da nije lepo da se tuku, dok dečacima ulivaju u glavu da moraju da budu jaki, da moraju da pružaju otpor svakome ko ih naljuti i da je sramota da plaču ili budu nesigurni.

Kako dečak raste i kako mu se razvija intelekt, tako i njegova agresivnost slabi. Ali jedan deo najagresivnijih mališana ostaju takvi do starih dana: i u mladosti, i kad su već odrasli, oni ostaju grubijani i kavgadžije.

Šta provocira agresivnost

Agresivno ponašanje stvara detetu brojne probleme. Dok je malo, druga deca neće s njim da se igraju, jer ne ume da se povinuje pravilima igre i vređa vršnjake. U školi je agresivno dete često loš đak, pri čemu se mora imati na umu da se loše ponašanje i loš uspeh međusobno pojačavaju. Drugovi iz razreda izbegavaju takvo dete pošto ono ne ume da se druži, već nastoji da sve vršnjake potčini sebi. Zato je prinuđen da traži društvo među sebi sličnima, a to dovodi do žalosnih posledica: bežanja sa časova, krađe, maloletničkog kriminala…
Mali agresivci nisu svesni koliko takvim svojim ponašanjem smetaju okolini, pa u svemu i svakome vide neprijateljski odnos prema sebi. Šta u suštini izaziva njihovu eksplozivnost, odbijanje da se povinuju pravilima i težnju da se svete?

Loše razvijen govor

Psiholozi su ustanovili da deca iz takozvanih problematičnih porodica s niskom verbalnom inteligencijom četvorostruko češće ispoljavaju agresivnost nego deca siromašnih roditelja koji ipak umeju dobro da se izražavaju.

Nedostatak pažnje

U porodicama u kojima roditelji ne brinu o potrebama deteta, smatrajući da će se sama snaći i da im ništa neće faliti, agresivnost mališana je veoma izražena.

Preterana strogost u vaspitanju

Ukoliko roditelji ne uzimaju u obzir mišljenje deteta, već sve odluke donose umesto njega („Ići ćeš u muzičku školu i tačka!“ ili „Moraš svaki dan da čitaš po pola sata!“), dete počinje da se buni. Jer, nikad ne zaboravljajte da je i dete ličnost sa svojim ukusom, željama i sklonostima i da ono takođe želi da se igra, izlazi i gleda televiziju, a ne da uvek poštuje pravila koja mu nameću roditelji, makar i zato što je u tom trenutku umorno ili loše raspoloženo.

Agresivnost odraslih

Neretko mi sami vređamo decu i izazivamo kod njih agresiju kao reakciju na naše ponašanje. I pri tom iz nekog razloga mislimo da možemo na njih da vičemo, da smemo da ih šljepimo, ponižavamo, a da oni moraju da nam praštaju podsmehe, grube reči ili pljuske.

Gašenje požara

Kako se ponašati prema detetu u trenutku kad kod njega dođe do provale agresivnosti?
– Usmerite agresiju u prihvatljivo ponašanje

Kako da reagujete:
Mališan ima napad besa i navaljuje na sve oko sebe pesnicama.
– Pustite ga da viče i vrišti, ali mu ne dajte da fizički nasrće na bližnje. Verbalna agresija nije tako opasna kao fizička.
– Ne uzbuđujte se ako besno udara nogama o pod, trči tamo-amo po sobi, cepa svesku ili hartiju, baca jastuk, ali nikoga ne tuče, niti vređa.
– Obesite mu u sobi bokserski džak, pa kad oseti bes, neka udara po njemu.
– Nakon takvog vida „rekreacije“, nagovorite ga da se relaksira.
– Pozabavite se nečim smirujućim, na primer pomazite se na kauču ili zajedno pročitajte priču.
– Pustite detetovu omiljenu muziku ili pogledajte crtani film.
– Nikada nemojte primenjivati fizičko kažnjavanje.

Psiholozi smatraju da fizičko kažnjavanje samo povećava opšti stepen agresije. A srdačnost i toplina smiruju strasti. Agresivnom detetu morate stalno da ponavljate i pokazujete da ga volite i cenite.

– Ako je dete veoma malo, svako vaše „ne smeš“ mora da bude praćeno nečim što je dozvoljeno.

Time ćete sprečiti eksploziju gneva zbog zabrane. Na primer, ne sme da puca iz vodenog pištolja po zidovima i plafonu sobe, ali njime smeju da se poprskaju pločice iznad kade ili zaliju biljke na terasi. Starijem detetu smireno objasnite zašto mu nešto ne dopuštate.

Strategija za kasnije

Kada smirite svoje dete i prebrodite prve napade besa, treba da razmislite kako možete svom mališanu da pomognete u budućnosti.
Stalno ponavljajte svom dečaku da mora da se ponaša kao pravi muškarac: da bude uzdržan i da ume da vlada sobom. Ukoliko mu se nešto ne sviđa, naučite ga da smireno iskaže svoje nezadovoljstvo.

Školarca možete da upišete na borilačke veštine. Tako će naučiti da transformiše agresiju u energiju pokreta i steći veštinu samosavladavanja i samokontrole, kao i samopouzdanje.

Razvijajte kod deteta govor, učite ga da se druži. Vršnjaci će hteti s njim da se igraju ako zna i poštuje pravila igre, ako ume da smisli novu zabavu ili pozajmljuje svoje igračke. Psiholozi savetuju roditeljima da se naoružaju strpljenjem jer je pred njima težak, ali ne i nemoguć posao.


Kada da se obratite lekaru

Ponekad je agresivno ponašanje simptom psihičkog poremećaja. Ako ste kod mališana starijeg od šest godina tokom pola godine zapazili četiri od sedam ovde navedenih modela ponašanja, morate se konsultovati sa psihologom ili psihijatrom.

Često dobija napade besa.
Često se svađa s odraslima.
Odbija da se povinuje zahtevima odraslih i ne poštuje pravila ponašanja prihvaćena u društvu.
Namerno nervira druge ljude.
Konstantno krivi druge za svoje greške.
Lako gubi nerve, stalno besni i negoduje.
Osvetoljubiv je.

Kada dete histerično plače i nešto zahteva, treba mu reći upravo ono što želi da čuje, savetuje američki pedijatar, doktor Harvi Karp, autor knjige "Najsrećnije dete"

Kada dete histerično plače i nešto zahteva, treba mu reći upravo ono što želi da čuje, savetuje američki pedijatar, doktor Harvi Karp, autor knjige "Najsrećnije dete". Cilj nije da mu popustite, već da komunicirate sa njim na njegov način, tako da vas razume.

- Ponavljajte reči koje dete koristi koristeći kratke fraze sa dosta ponavljanja i reflektujući njegova osećanja u tonu glasa i izrazu lica - kaže doktor.

Ako mališan dobije napad besa u prodavnici zato što mu niste kupili lizalicu, počeće da vrišti "Hoću! Hoću! Hoću lizu!". A vi onda ponovite te iste reči umirujućim tonom glasa: "Hoćeš lizu. Hoćeš lizu. Lizu. Sada." Uplakano i histerično dete će u roku od nekoliko sekundi da se smiri i upitno pogleda odraslu osobu koja ponavlja njegov problem. Tek tada će biti u stanju da vas čuje i prihvati vaše objašnjenje zašto ne može u tom momentu da dobije ono što želi.

Iako vam takav pristup deluje čudno, on predstavlja verziju dobro opravdanog metoda aktivnog slušanja koji odrasli koriste u svakodnevnoj komunikaciji, posebno u problematičnim slučajevima.

Igračke nisu samo igračke, stvorene zarad igre. Pored te uloge, kroz igru i odnos prema njima, deca uče o svetu i o sebi, izgrađuju svoj sistem vrednosti. Ovako bi trebalo svaki mudar roditelj da misli o igračkama koje kupuje svojoj deci.

Mudri roditelji isto tako razmišljaju i o broju igračaka koje su deci date. Dok većina roditelja u veku konzumerizma natrpava igračkama sobe do plafona, mudri roditelji znaju da će ograničavanje broja igračaka naučiti decu drugim stvarima.

1. Deca uče da budu kreativna

Previše igračaka sprečiće decu da u potpunosti razviju maštovitost. Dvoje Nemačkih zdravstvenih radnika (Strick i Schubert) sproveli su eksperiment u kome su u jednom vrtiću uklonili sve igračke na tri meseca. Iako je dosada kod dece u toku početne faze eksperimenta bila očigledna, ubrzo su počela da koriste maštu da izmisle igre, zaboravljajući na dosadu i odsustvo igračaka.

2. Deca sa manje igračaka razvijaju dužu koncentraciju

Kada previše igračke uvedemo u život deteta, njihova pažnja počinje da popušta. Dete ne zna šta bi pre pogledalo ili sa čime bi se igralo, i vremenom to prelazi u naviku. Dete neće znati da ceni igračku ispred sebe kada ga mami još bezbroj opcija.

3. Deca više razvijaju socijalne veštine

Deca sa manje igračaka brže i lakše nauče kako da razviju međuljudske odnose sa drugom decom i odraslima. Ona znaju i dati i uzeti iz dobrog razgovora. A studije su pripisale prijateljstvima iz detinjstva značajnu ulogu kao i veće izglede na uspeh u akademskim i društvenim situacijama u odraslom dobu.

4. Deca uče da preuzmu brigu o stvarima

Kada deca imaju previše igračaka, ona će naravno voditi manje računa o njima. Ona neće naučiti da ih cene, ako uvek postoji zamena spremna na dohvat ruke. Ako imate dete koje je stalno lomi i kvari igračke, znate u čemu je problem..

5. Deca sa manje igračaka pre će razviti veću ljubav za čitanje, pisanje i umetnosti

Manje igračaka omogućava deci da obrate veću pažnju i na knjige, muziku, bojenje i slikarstvo. A ljubav prema umetnosti će ih naučiti da više cene lepotu, emociju i komunikaciju u svom životu.

6. Deca postaju snalažljivija

U obrazovanju, deci se ne daje samo odgovor na pitanje ili rešenje zadatka, već im se prvo nudi znanje, odnosno alat da pronađu odgovor. U zabavi i igri, treba primeniti isti princip. Manje igračaka izaziva decu da postanu domišljata i snalažljiva i da rešavaju problem samo sa materijalom pri ruci. I snalažljivost je poklon sa neograničenim potencijalom.

7. Deca se manje svađaju između sebe

Ovo može izgledati neobično jer mnogi roditelji veruju da će više igračaka dovesti do manje borbe, jer ima više opcija. Međutim, sasvim je suprotno. Braća i sestre sa puno igračaka će se više raspravljati oko njih. I svaki put kada uvodimo novu igračku, mi im dajemo još jedan razlog da se otimaju. Sa druge strane, braća i sestre sa manje igračaka su primorani da dele, sarađuju i rade zajedno.

8. Deca se uče istrajnosti

Deca koja imaju previše igračaka odustaju prebrzo. Ako oni imaju igračku sa kojom se baš in ne snalaze ili im bilo šta u vezi nje ne odgovara , brzo će biti odbačena zbog neke lepše i bolje. Dok će se deca sa manje igračaka učiti istrajnosti, strpljenju i odlučnosti.

9. Deca postaju manje sebična

Deca koja dobiju sve što žele veruju da uvek mogu da imaju sve što žele. Ovakav stav će brzo dovesti do nezdravog (i nedostojnog) načina života.

10. Deca borave više u prirodi

Deca koja nemaju magacin igračaka su sklonija da se igraju napolju i razviju zahvalnost prema prirodi. Ona su takođe spremnija da se uključe u fizičku aktivnost koja rezultira zdravijim i srećnijim organizmom.

11. Deca uče da pronađu zadovoljstvo izvan prodavnice igračaka

Istinska radost i zadovoljstvo nikada ne borave trajno u prodavnici igračaka. Deca koja veruju da sve želje mogu ispuniti novcem ista su kao njihovi roditelji. Umesto toga, decu treba naučiti da nalaze radost u malim i svakodnevnim stvarima, kao i da sama kroje svoju percepciju stvarnosti.

12. Deca žive u čistijim i urednijim kućama

Ako imate decu, znate da igračke znaju da zaposednu svaki kutak, a što ih je više – više je i posla i prašine. Manje igračaka dovodi do manje pretrpane, čistije i zdravije kuće.

Samo da za kraj objasnim da nisam protivnik igračka. Ja sam samo pristalica pravog detinjstva. Učinite vašem detetu uslugu već danas i ograničite njihov broj igračaka. (Samo, nemojte im reći da je ideja potekla od mene!)

Iako roditelji misle da TV nema uticaja na klince, Američka akademija za pedijatriju preporučuje da se oni do treće godine uopšte ne izlažu malom ekranu, dok ima starijima ograničenje treba da bude sat do dva tokom dana.

Čak i ako je TV samo uključen u prostoriji u kojoj se nalaze najmlađi članovi porodice, a oni ga ne gledaju, televizor ometa njihovu igru i utiče na razvoj pažnje, pokazala je studija američkih istraživača, koja je obuhvatila 50 malih ispitanika uzrasta od 12 do 36 meseci. Oni su snimani na video traci sat vremena, a pre toga su podeljeni u grupe. U prvoj prostoriji gde su se igrali, nije bio uključen televizor, a u drugoj jeste. Pokazalo se da je dečja igra trajala znatno kraće tamo gde je mali ekran radio.

– Televizija sprečava decu da održe pažnju, posebno ako imaju tri do pet godina – kaže autor studije Danijel Anderson, profesor psihologije na Univerzitetu Masačusets.

Iako roditelji misle da TV nema uticaja na klince, Američka akademija za pedijatriju preporučuje da se oni do treće godine uopšte ne izlažu malom ekranu, dok bi za stariju decu ograničenje trebalo da bude sat do dva tokom dana.

Dermosens sprej

Do kada bi bebe trebalo da nose pamučne kapice?

Do kada bi bebe trebalo da nose pamučne…

Tek rođenim bebama još u porodilištu babice stavljaj...

Vodič za trudnice: Šta vas očekuje u prva tri meseca trudnoće?

Vodič za trudnice: Šta vas očekuje u …

Dolazak bebe u potpunosti će promeniti vaš način raz...

Normalan život uprkos astmi

Normalan život uprkos astmi

Mnogi vrhunski sportisti imaju ovaj problem od malena, ...

Polenska kijavica – alergijski rinitis

Polenska kijavica – alergijski rinitis

Kako je nos „prvi filter“ disajnih organa, ne treba...

Važnost dodira

Važnost dodira

Dodir je čulo koje je već po rođenju dobro razvijeno...

Socio-emocionalni kalendar: Pravilan razvoj deteta od prve do treće godine

Socio-emocionalni kalendar: Pravilan raz…

Rešite svoje roditeljske dileme pomoću kalendara koji...

Istine i zablude: Davanje antibiotika deci sa virusnim infekcijama

Istine i zablude: Davanje antibiotika de…

Nedvosmisleno je jasno da antibiotici NE mogu izlečiti...

Pupak bebe

Pupak bebe

Dani kada je prinova stigla za novopečene roditelje is...

Šta poručuju suzama

Šta poručuju suzama

U studiji objavljenoj u žurnalu "Emocije" stručnjaci ...

Koliko je riblje ulje dobro za decu?

Koliko je riblje ulje dobro za decu?

Istraživači su otkrili da je sposobnost čitanja kod ...

Problematični treći krajnik

Problematični treći krajnik

Da li je potrebno vaditi treći krajnik, kada skoro svi...

Buduće mame, pripremite se: 10 istina o trudnoći i majčinstvu koje vam (verovatno) niko nije rekao

Buduće mame, pripremite se: 10 istina o…

Mama dvojice dečaka rešila je da progovori otvoreno o...

Preporučujemo: BabyMed, zaštitna krema sa ZnO, za osetljivu kožu pelenske regije

Preporučujemo: BabyMed, zaštitna krema…

BabyMed zaštitna krema za bebe sa cink-oksidom je spec...

Mama neobičnim trikom umirila uplakano dijete u sekundi (VIDEO)

Mama neobičnim trikom umirila uplakano …

PONEKAD je teško umiriti uplakanu bebu, no jedna mama ...

Zatvor

Zatvor

Kako protiv zatvora? Zatvor je relativno čest problem...

Šta da učinite da beba bolje spava

Šta da učinite da beba bolje spava

Zašto je važan san za bebu? Bebama je san neophodan ...

Zanimljivi podaci o bebinom razvoju koji će vas dobro nasmijati

Zanimljivi podaci o bebinom razvoju koji…

IZ DANA u dan bebe nas svakodnevno ostavljaju bez tekst...

Mastioditis

Mastioditis

Mastioid (mastoidni nastavak) je onaj koštani “grebe...

© 2019 Bebiron.net. All Rights Reserved. Web by Soinfo.